Ancient SFtim

Božićna priča

Ići dole

Božićna priča

Počalji od Pseudo taj Čet Jan 06, 2011 8:34 pm

Ovo je 100% istinita priča o Srbima u rasejanju. Za one koji sumnjaju u verodostojnost bilo kog detalja ove priče, naziv mesta i vremena dešavanja priče su originalni i proverivi na bilo kom telefonskom broju srpskog vlasnika sa teritorije države Ilinois, USA, koji nađete na white pages.

Imena likova su izmišljena, ali je njihova nacionalnost originalna. Mesto dešavanja: USA, Ilinois, Chicago, West Suburb Rockford.

Likovi: Srbi izbeglice iz Bosne (nedavno pristigli), Miša - muzika, Gajić - de uzmi jednu..., američki poštar (očigledno irskog porekla), američki farmeri, američki prasići, interventna antiteroristička jedinica groznih američkih policajaca, jedan lokalni policajac patroldžija , upravnik pošte (zvani Ljubče od milošte) i poštareva žena. Mislim da su to svi likovi, a ako sam nekog i preskočio, dopisaćemo.

Priča počinje ovako.

Chicago Land, države Ilinois i deo severne Indijane poznat je kao najveća srpska kolonija u USA. U severo-zapadnom predgrađu Chicaga nalazi se gradić Rockford. U tom gradiću, koji je poprište naše priče, živi i radi (radi samo 10%, a ostali su na grbači države) oveća kolonija Srba, izbeglica iz Bosne. Ljudi su sveže pristigli, tu su tek nekoliko godina. Engleskim barataju srednje žalosno, naime, celo naselje, jer ih toliko ima, može da sastavi 3-5 prostih proširenih rečenica. Razlog zašto ih tu na jednom mestu ima toliko, verovatno leži u činjenici da se Srbi “vuku k’o creva”, a i stanovi su prilično jeftini, naši ljudi su u komšiluku, uvek možeš da se osloniš na komšiju, itd.

Devedeset odsto Srba u naselju, a oni su i 90 odsto naselja, ne radi ništa. Žive na teret države i smišljaju kako da zeznu istu, ne bi li se osvetili Amerima za bomdardovanja, raspad SFRJ.
Elem, pomenuti sede pred zgradom, umesto avlije, i čekaju poštara k’o ozebo sunce jer im on donosi, nekom pare, nekom bonove za klopu, a ponekom bogami i pismo, al' retko. Bitan detalj za celu priču je da se državne pare i bonovi isplaćuju obično 6. u mesecu.

Srbi, naravno, ostaju Srbi, naročito kad su u rasejanju, inače su komunisti, Jugosloveni, Makedonci, Crnogorci, ili neki drugi politički ili geografski pojmovi. Pa kako to red vekovima nalaže, delegacija Srba ode 3. januara do obližnje farme svinja, te sa farmerom, američkim, na jedvite jade, zbog njegovog elementarnog neznanja srpskog jezika, ugovori kupovinu 10 prasića.

Pritisnuti nemaštinom američkog društva, kao i nedostatkom prostora, to jest livade i dvorišta, zamole istog da prasad zakolju i urede sutradan kod njega na farmi. Srbi pitaju je l’ O.K., a farmer kaže O.K., to je jedino što tečno zna od srpskog jezika. Budala i neznalica.

Sutradan ranom zorom stigne na farmu ekipa od 12 profesionalaca, te počnu pripreme za klanje, uz bratsku raspodelu posla. Jedan kolje, drugi čereči, treći dere, četvrti šuri, peti loži vatru, šesti i ostali već svak ponešto. Pucketa vatra, ključa voda, skiče prasići, ma tipična srpska idila. U neko doba pojavljuje se na vratima kuće unezverena faca prepadnutog farmera koji ne može čudom da se načudi šta se to dešava. Čovek godinama gaji svinje, a nikad nijednu nije zaklao. On svinje kad utovi, pozove klanicu, oni dođu i odvezu ih. Tako je farmer godinama ostajao uskraćen za idiličnu sliku srpske svinjokolje.

Naši junaci rade li rade, nema se vremena za dangubljenje. Ipak, stigne se i da se popije po jedna za “Bože pomozi”, ili “da se ne radi na suvo”, ali posao ne trpi. Dok voda vri i vatrica bukti, baci se i poneko parče džigerice ili bubac u pepeo, onako s' nogu, “bez leba”.

Kad je farmer došao sebi, on otrči na telefon da pozove svoje komšije farmere da vide čudo neviđeno. Dođoše ljudi sa okolnih farmi. Gledaju, dive se i očima ne veruju. Neki su čak poneli i video-kamere, ne bi li šta od tog čudesnog srpskog umeća i vrhunske tehnologije ukrali. Al' ni naši nisu od raskida. Ako su i sisali vesla, nisu baš pojeli čamac. Kako se broj posmatrača povećavao, tako se i ekipa profesionalaca sve više uigravala, pa su na kraju tako brzo i spretno “redili” da ni kamere nisu mogle da zabeleže vrhunsku tehnologiju prezentovanu rukama svetskih majstora. Sa prvim sumrakom posao je bio završen, alat opran i spakovan. Prasad na putu za Downtown Chicago u pečenjaru “BELA RADA”, na pečenje. Farmeri ostadoše da blenu k’o ovce, mamicu im švapsku, tj. američku glupu. Neka vide, pa nek se postide.

Jeste se zagrejeli, tek sad počinje naša priča. Badnji dan, 6. januar, leta gospodnjeg 2001. godine, Rockford, Chicago, spava snom pravednika, a u jednom njegovom naselju tužni i nostalgični Srbi, daleko od rodne grude, spremaju se da u miru i sreći proslave najveći praznik pravoslavnih hrišćana. U nedostatku sopstvenog dvorišta, izađoše pred zgrade da sa svojim komšijama proslave Badnji dan. Posno je, ali može i posno da se mezi, a nađe se i po koji balon domaće šljivovice iz otadžbine. Kako se sunce diže na horizontu, ekipa se polako zagreva: emsa, Nino, Šaban, Hasan, Halid, Himzo, i ostali renomirani pevači tuku sa Mišinog stuba (ima BOSE-ove zvučnike i pojačalo od kolko 'oćeš wat-i, najjače u naselju, ma koje bre, najjače u Ameriku). Protrči i poneka Ceca-Mira, ali retko. Teče rakija, jaka, ljuta, al' ni momci nisu od raskida. Kakvi na jelu, takvi i na piću. Teško malo uz posnu hranu, al' može se. Pa jednom godišnje je Badnji dan. Ko posustane i ukrsti očima, a Gajić trči za njim, nutka usoljenim ringlicama, sipa čašu rakije i viče: “De popi jednu, matere ti, Badnji dan je, valja se!”

U neko doba u naselju se pojavljuje poštanski auto. “Poštarrrrrrrrr!!!”, viknu neko, a sreća ozari lica prisutnih. Svakog poštar asocira na nešto drugo, a naše junake: kog na pare, kog na bonove, uglavnom vole ga k’o majku rođenu. Ovo je zemlja dembelija. Oče, majko, brate, sestro, kume, poštare!

Poštar sa osmehom na licu prilazi razdraganoj gomili, oni se pozdravljaju sa njim, neki se i grle (pa to je poštar, nije makar ko), a Gajić na gotovs sa flašom i čašicom: “De popi jednu, matere ti, Badnji dan je, valja se!” I dok dlanom o dlan, poštar se utapa u razdraganu masu, dohvata se čašice i po srpski je stresa na iskap. “Uraaaaaaaaaa!!! Za poštaraaaaaaaaaa!!!”, zaori se iz desetinu grla. Gajić pomalo iznenađen poštarevim “secret sckills”, brzo se snađe te nasu još jednu. I sledeća čašica dožive sudbinu prethodne i njen sadržaj volšebno nestade u poštarevom grlu. “Uraaaaaaaaa!!! Uraaaaaa!!! Uraaaaaaaaa!!!” ovacije . gajić sad već iskusno ne čeka već samo sipa. Slede 3, pa 4, pa 5. čašica i sve završavaju na isti način. Radosni usklici polako ustupaju mesto divljenju. Slede 6, pa 7, pa 8, pa 9, više niko ne progovara. Svi gledaju čudo neviđeno, tj. čudo od poštara. I taman kad su im se oči osušile od ne treptanja, superpoštar sruči i 10. čašicu na iskap i pade k’o sveća.

EEEEEEEEE!!! Oteže se sa prizvukom razočaranja ih grla okupljenih navijača. “Šta mu bi?”- upita neko. “Šta, šta mu bi, pa preforsiro se, a nije mezio!” - odgovori drugi. “Nego da ga unesemo da malo odspava pa kad se naspava, biće mu lakše”. Rečeno, učinjeno. Smestiše poštara u stan u prizemlju da odspava i nastaviše sa proslavom Badnjeg dana, uz nezaobilazno poštarevo zamalo pa herojsko delo.

Dan teče dalje, vreme prolazi, Srbi sve veseliji, poštar spava, itd. Sve krajnje normalno. E, ne lezi, vraže. Razmažena američka populacija iz okolnih naselja iznervirana što poštara nema da im donese njihovu poštu, okrene upravnika pošte (zvanog Ljubče od milošte) i na tečnom engleskom jeziku mu se onako srpski rečeno najebe mile majke. Ljubče sav prepadnut jer ovde, ko ne radi svoj posao kako treba, dobije otkaz, a ne orden narodnog heroja ili direktorsku titulu, brže bolje okrene poštarevu ženu i upita da nije možda kod kuće, da mu nije pozlilo, da li se javljao?

Žena k’o žena, američka, nema pojma i kaže da je na poslu. E tek sad se Ljubče uprpio. Okrene 911 (policiju) i prijavi nestanak poštara. 5000 policajaca grada Chicaga krene u poteru za odbeglim ili kidnapovanim poštarom. Posle dugotrajnog bezuspešnog traganja, jedan lokalni patroldžija, ćoškara srpski rečeno, nabasa na parkirana poštanska kola, ali u naselju gde žive oni krvoločni Srbi sa Balkana. Vidi on kola, ali vidi i masu na ulici i zaključi da je poštar u najmanju ruku kidnapovan ako ne i zverski ubijen i iskasapljen. Odluči da njegova nadležnost tu prestaje te pozove stanicu, prijavi slučaj i zatraži pomoć.

Kroz pola sata, uz zaglušujuću buku sirena patrolnih kola, u pratnji jednog helikoptera, 12 marica punih pripadnika jedinice za antiteroristička dejstva američke policije blokiralo je celo naselje. Istrčaše organi bezbednosti pod punom ratnom opremom , uključujući, pancire, šlemove, vizire, sa automatskim puškama u rukama.

Srbi k’o Srbi, znajući da im je savest čista, a pamet od rakije pomućena, krenuše im razdragani u susret. Gajić sa flašom i čašicom u rukama i svojim neizbežnim: “De popi jednu, matere ti, Badnji dan je, valja se!” No američki policajci nisu ni 0,05 promila od američkih poštara. Ne samo da neće da popiju, nego vrište, deru se i nešto prete. Sve to bi možda imalo uticaja na pripadnike nekog drugog naroda, ali Srbe baš zabole, oni nastave da piju, panduri da urlaju, a Gajić da redom nutka svakog pandura ponaosob: “De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!”

U neko doba Neko od Srba štekera (oni što se štekaju pa ne piju svaku turu, već poneku i preskoče) uspe da razume “postman”. “Ljudi, pa ovi traže našeg poštara. Pa tako kaži, brate milicajac. Govori srpski pa da te ceo svet razume. Evo ga kod Đoke u prizemlju”, i pokaže prstom u pravcu Đokinog stana. Panduri jurnuše u stan i nasred trpezarijskog stola nađoše predmet svoje potrage, uvijen u crnu najlon kesu za smeće*. Krenuše da odmotaju leš jadnog poštara koji je herojski poginuo boreći se za američke nacionalne interese, kad Đokina žena skoči na pandura, udarajući ga po rukama i urlajući besno. “Postman!”, vrišti pandur pokušavajući da otrese Đokinicu sa ruke. “Ma ne diraj pečenicu, to je sutra za Božić, jebo majku svoju”. Ipak pandura beše više te savladaše Đokinicu i jedan teatralno odmota telo zavijeno u crnu kesu, na trpezarijskom stolu. Kad ono guda!

Možete li zamisliti kakvo je zaprepašćenje nastalo među nadobudnim američkim specijalcima. “Ma, snajka, oni traže poštara”, zavapi Gajić, i okrenuvši se prema jednom od pandura upita: “De popi jednu, matere ti, Badnji dan je, valja se!” Pa, poštar je u sobi, reče besna Đokinica i pokaza u pravcu spavaće sobe. Rezignirani panduri utrčaše u sobu i tu napokon nađoše beživotno telo poštarevo. Pokušavajući da ustanove na koji je način ubijen, jer su sad bili sigurni da je mrtav, otkriše da on hrče. Cimnuše ga i on se probudi.

Zaprepašćenje je preplavilo sobu. Ne zna se ko se više zapanjio. Da li su to bili panduri pred čijim očima je mrtav poštar vaskrsao, ili poštar koji je mamurno otvorivši oči ugledao sobu punu policajaca.

“Jesi li povređen?”, konačno se snađe da progovori vođa pandura.
“Ko, je l’ ja!”, zbunjeno će postar, “ma ne, dobro mi je”.
“Jesi li kidnapovan” - zavapi pandur u očajanju.
“Ko, je l’ ja, ma neee, ovo su moji prijatelji i braća”.

Vođa jedinice, ponižen i posramljen, besno se okreće i polazi ka kolima, razmišljajući kakvi su ovo ludaci koje ni specijalna jedinica ne može da uplaši, i ko me i posla da tražim i spasavam ludog poštara, je**m ti poštu, i poštara, i DHL, i FEDEX, i.... Gajić neumorno trči za pandurima koji se povlače ka svojim kolima i preklinjući nudi: “De popi jednu, matere ti, Badnji dan je, valja se!” Panduri se povlače, brzo kako su i došli, samo ovaj put bez sirena i rotacija, a onaj sa helikopterom je k’o pizda prvi pobeg’o već odavno.

Scena izgleda ovako. Sumrak se spušta na naselje, panduri odlaze, Gajić stoji razočarano misleći na glas: “Jebo ove američke milicajce, pa sve trezvenjaci”. Srbi se polako trezne, sutra je Božić, treba nanovo pit'. Glavni junak priče, poštar, kreće ka svojim kolima i usput prolazi pored Gajića koji mu se obraća sav potišten i bez nade sa onim svojim: “De popi jednu, matere ti, Badnji dan je, valja se!” Poštar prolazi, ali se kao svaki pravi akcioni heroj okreće i na engleskom kaže:
“Samo jednu za usput!”
avatar
Pseudo

Broj poruka : 5
Datum upisa : 19.12.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Božićna priča

Počalji od yugo 45 taj Čet Jan 06, 2011 9:57 pm

hehehe nasmeja me

možeš da mu izbiješ zube iz glave ali
želja za domaćom radžom i božićnom pečenicom
kod prve generacije iseljenike ne možeš
avatar
yugo 45

Broj poruka : 255
Datum upisa : 04.12.2010
Lokacija : REFRAKCIJA ZORE

List lica
Rasa: Varvarin
Ime: u prodavnici kristala

Nazad na vrh Ići dole

Re: Božićna priča

Počalji od Šerif taj Čet Jan 06, 2011 11:00 pm

Htedoh pročitati, al' mi se redovi mešaju... čik, zašto? Heheheh, hik, hehhe.

Ovih dana ću... hik! Smile

_________________
Svako jutro jedno jaje organizmu snagu daje!
avatar
Šerif
Admin

Broj poruka : 531
Datum upisa : 23.11.2010
Godina : 49
Lokacija : Tigar in da haus

http://sftim.serbianforum.info

Nazad na vrh Ići dole

Re: Božićna priča

Počalji od Šerif taj Pet Jan 07, 2011 3:27 pm

Pročitah... hahahah, nema ba naši niđe... hahahah!

De, popij jednu, materet ti, badnji dan je, valja se... hahahaha!


_________________
Svako jutro jedno jaje organizmu snagu daje!
avatar
Šerif
Admin

Broj poruka : 531
Datum upisa : 23.11.2010
Godina : 49
Lokacija : Tigar in da haus

http://sftim.serbianforum.info

Nazad na vrh Ići dole

Re: Božićna priča

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu